|
Dio 1. Nedjelja
Zovem se Andrej. 15 mi je godina. Živim u gradu, u samom centru. Ne volim vrevu ni buku gradskog prometa. Pa ipak,navečer zaspim, iako se samo 500 metara dalje čuje vlak.Svake večeri pišem dnevnik. Znam da je to čudno i da neki to smatraju pederskim, ali meni se sviđa kad mogu svoje misli iznesti nekome, a da je taj netko zapravo papir koji upija moja slova. Idem u srednju ekonomsku školu. Nije da me to nešto posebno zanima, ali nešto sam morao odabrati, a to mi se činilo najneodređenije. Volim svoje društvo i izlaziti s njima. Ne pušim, ali ponekad pijem. Nekad znam i pretjerati, ali kako moja sestra kaže, to je normalno za moje godine. U svom društvu ja sam najmlađi. Moje se društvo sastoji od dvije cure i dva dečka. Bez mene. Cure obje imaju 18 godina, a dečki 17. Zajedno ubijamo vrijeme i zabavljamo se.
U školi je ok iako je moj razred pun kretena. Svi se ponašaju kao da im je sedam godina. Njima je sve šala i neki se još uvijek igraju rata. Pod odmorima vrijeme provodim vani, u školskom dvorištu. Sastanem se s društvom. I oni su ista škola. Samo što su cure maturantice, a dečki 3. razred. Ja sam tek drugi razred i ponekad se u njihovom društvu osjećam jako balavo. Nekad se čak uhvatim kako razmišljam o tome da ja uopće ne spadam tamo. Ali dovoljan je samo jedan zagrljaj s nekim od njih da me to prođe. Danas je vani hladno i puše vjetar. Po takvom vremenu nikud mi se ne ide. Još je i nedjelja, dan koji mrzim. Pa ipak, idem s ocem na pecanje, obećao mi je, a on rijetko ispunjava svoja obećanja pa je bolje da to iskoristim. Na pecanje ne idem radi pecanja, već radi očevog društva. Ne viđam ga mnogo otkad radi za novu firmu. Nedostaje mi druženje s njim, ali ne toliko da bih sad svo svoje slobodno vrijeme provodio s njim.
Dio 2. Nedjelja
Bio sam danas na pecanju s ocem. Nije bilo onako kako sam zamišljao da će biti.
Probudio se kasno i na pecanje smo krenuli tek nakon ručka. Već je na samom početku bio živčan. Nervozno je obuvao gumene čizme i stavljao svoju smiješnu kapicu za ribolov. Ubacio je pribor u auto i krenuli smo. Na rijeku smo brzo stigli, udaljena je od grada nekih desetak kilometara. Za tu rijeku vežu me neke lijepe uspomene. Tu sam se kupao kad sam bio mali. S ovim istim društvom s kojim se i sad družim. Počeli smo vaditi pribor iz auta kad je vjetar počeo puhati sve jače. Smrzavao sam se, ali nisam ništa rekao. Otac je još uvijek bio živčan iako sam mislio da će se ohladiti kad odemo od kuće. Rekao mi je „Obećao sam ti pecanje, imat ćeš svoje glupo pecanje.“ Šutio sam. U sebi sam mislio kako je to njegovo glupo pecanje, ali nisam izustio ni riječ. Izvadili smo pribor i smjestili se. Vjetar je puhao sve jače, a otac je bivao sve živčaniji. Ja sam i dalje šutio. Bacio sam udicu, sjeo na tronožac i počeo pecati. Otac je još slagao svoj tronožac. Šizio je zbog blata u koje je tonuo stolac. I dalje sam šutio. Počeo mi je psovati sve živo. Vikao je „Prokleti klinjo, ti i tvoje pecanje! Vidi sad kako to izgleda!“ Ja sam i dalje šutio. Došao je do mene, digao me s tronošca, ispustio sam štap za pecanje. Tresao me i derao se na mene. Nisam popamtio sve riječi. U tom trenutku nisam mislio na ništa, osim na to kako ga mrzim. I dalje se derao. U sekundi se u meni nakupilo nešto slično bijesu i pljunuo sam mu u lice. Počela je padati kiša. Spustio me. Prestao me tresti. Opalio mi je takav šamar da mi se zavrtjelo u glavi. Šutio sam i gledao ga očima punim mržnje. Rekao mi je neka se nosim. Brzo je pokupio pribor i stavio ga u auto. Ostavio je moj tronožac. Sjeo je u auto, a mene nije pustio da uđem unutra. I dok sam ja lupao šakama po staklu vičući neka me pusti unutra inače ću dobiti upalu pluća, on je upalio motor i jednostavno se odvezao.U tome trenutku zbilja sam ga mrzio. Krenuo sam pješice kući. Bit će to duga šetnja,mislio sam u sebi. Kiša je padala sve jače, a ja sam bio mokar do kože. Kao za inat, mobitel sam ostavio u autu. Preklinjao sam sve živo trčkajući kamenje na cesti. Hodao sam. Nakon sat i pol hoda prošao sam otprilike pola puta. Jedno vrijeme čak sam i trčao, čisto da se zagrijem. Bilo je užasno hladno. Sanjario sam o vrućem tušu i toplom krevetu. Oko šest sati popodne konačno sam stigao kući. Majka me zbunjeno gledala i pitala gdje je Vladimir. Oca je uvijek oslovljavala imenom. Rekao sam da ne znam, na što je ona skroz poludjela i otjerala me da se operem i presvučem. Prvi put u životu tjerala me na nešto što sam i sam želio u tom trenutku. Svukao sam se i po prvi put u zadnje dvije godine, nisam se odmjeravao u ogledalu. Uskočio sam u kadu brzinom munje i zamalo slomio nogu na skliskom podu. Pustio sam vruću vodu. Osjećao sam blaženstvo. Kad sam pod tušem ne mislim ni na što. To su najdragocjeniji trenuci u mom životu. Tih 15 minuta svakog dana ja sam nitko i ništa bilo kome osim sebi. A sebi sam u tih 15 minuta sve. Otuširao sam se i navlačio bokserice kad sam čuo zvono na vratima. Majka je otvorivši vrata urlala na oca. Ispitivala ga je gdje je bio, kako me samo mogao ostaviti samog na kiši, zašto je opet zaboravio ključ i još tonu sitnih pitanja koja su jednostavno prestala dopirati do mog mozga nakon onog pitanja s ključem. Obukao sam trenirku i krenuo u sobu. Prošao sam kraj sestrine sobe kad me ona pozvala unutra. Ušao sam i pitao je što je. Rekla je da zatvorim vrata. Zatvorio sam vrata i sjeo u njenu ljubičastu fotelju koja se vrti. Pitao sam je što je istovremeno se vrteći u fotelji. Pitala me zašto se mama i tata opet svađaju. Ispričao sam joj što je bilo, ali ne u detalje. Rekla mi je neka pazim što radim i govorim u očevoj blizini jer su mu u zadnje vrijeme živci iznimno tanki. Rekao sam da se slažem s tim i da idem u krevet. Njoj je bilo čudno što idem leći već u sedam sati navečer, a ja sam joj objasnio da još idem na internet prije spavanja pogledati da li je tko od mog društva online i da kasnije idem čitati knjigu koju već čitam duže vrijeme. Poželjela mi je laku noć i vratila se učenju za ispit koji ju je čekao dan kasnije. Ušao sam u sobu, upalio svijetlo. Sjeo za kompjutor, došao na msn. Nikoga od mojih nije bilo online. Pustio sam si muziku, svirala je Nirvana. Legao sam u krevet, uzeo knjigu u ruke i čitao. Čitao sam Dostojevskog. Čitao sam negdje do 22 sata,a tad su mi oči postale umorne pa sam prestao. Ugasio sam kompjutor. Odgegao sam se do kupaone gdje sam na lice stavio kremu protiv prištića koji me muče ovih dana i oprao zube. Vratio sam se u krevet. U kući je vladala mrkla tišina. Pisao sam dnevnik. Napisao sam pola strane i odustao od daljnjeg pisanja. Bio sam umoran i stavio sam dnevnik u ladicu. Ugasio sam noćnu svjetiljku. Još sam malo razmišljao i uskoro sam utonuo u snove.
Dio 3. Ponedjeljak
Ujutro je kao i svakog jutra preko tjedna zazvonio alarm. Lupio sam šakom po budilici i pala je na pod. Za deset minuta opet je počela zvoniti. Bio sam lud što je ne mogu dosegnuti. Ustao sam, ugasio prokletu budilicu, stavio je na noćni ormarić i pogledao koliko je sati. Shvatio sam da sam izgubio deset minuta. Na brzinu sam se obukao,zgrabio torbu, odjurio u kupaonu, umio se, oprao zube, rukom popravio kosu. Na putu van iz stana, za rukav me ulovila majka koja se spremala za posao. Rekla mi je da me može odbaciti ako želim. Pristao sam i pritom mislio kako je ponekad zbilja odlično imati majku poput nje. Sjeli smo u auto i krenuli. Pred školom je zaustavila auto i dala mi novac za gablec. Poljubio sam je u lice i s tim šokirao i nju i sebe jer to inače ne radim. Zbunjeno smo se nasmiješili jedno drugom i pozdravili se. Krenuo sam prema školskom ulazu, još uvijek mamuran. Na ulazu je stajalo društvo, svi su bili loše volje. Nisam ništa pitao, samo sam ih pozdravio i odjurio unutra s izlikom da prvi sat pišem test. Nisam pisao test, samo sam želio leći na klupu i odspavati još par minuta prije nego dođe profesor. Ali nisam uspio. Nisam uspio ni odložiti torbu kad je u razred ušao profesor. U mislima sam mu preklinjao svu rodbinu. Tortura je službeno otpočela. Tko je vidio prvi sat ujutro imati povijest? Povijest me omamljivala i zamalo sam zaspao na satu. Profesor me opomenuo neka se sredim. Kad je zazvonilo, vratila mi se vjera u Boga. Izašao sam van i sreo se s društvom. Vani je sijalo sunce i svi smo konstatirali da je već bilo vrijeme da se sunce pojavi s obzirom da je već treći mjesec. Kad je sunčano vrijeme uvijek malo živnem i imam energije. Planirali smo kako ćemo proslaviti moj rođendan koji je za dva tjedna. Usred razgovora, prekinulo nas je zvono. Još smo kratko stajali vani i pričali, a tad je svatko krenuo prema svojoj učioni. Konačno je završio taj naporan dan. Sedmi sat približio se kraju i profesor nas je pustio pet minuta prije zvona. Zadnji sat imali smo tjelesni i igrali smo odbojku. Dobar sam u odbojci i treniram za školski klub. Jedva sam čekao da odem kući i istuširam se. U školskoj svlačioni tuševi su postavljeni,ali ne rade. Krenuo sam kući. Do kuće imam 15 minuta hoda. Na uši sam nabacio slušalice od mp3-a. Pogađate, Nirvana. Svira Lithium. Pjevušim iako znam da me ljudi tad čudno gledaju. Nije me briga. Stižem kući. Otključavam vrata. Ulazim unutra. Nikoga nema doma. Sjetim se da su starci još na poslu, a sestra na ispitu. Nadam se da će proći jer je stvarno puno učila. Odgegam se do sobe, bacim torbu na pod. Upalim kompjutor, odem u kupaonu. Opet mojih 15 minuta mira, iliti tuširanje. S obzirom da nikog nema doma, pretvorio sam to u 25 minuta. Ovaj put odmjeravao sam se u ogledalu. Još nemam pločice iako radim na tome. Preko tjedna dva put odem u teretanu, a svaki dan trčim. Osim kad je vikend. Radim face ispred ogledala i smijem se sam sebi kako sam glup. Ulazim u sobu, upalim muziku. Ne, ovaj put nije Nirvana. Sad svira Bob Marley, No Woman No Cry. Nad tom se pjesmom svaki put zamislim. No, ostavimo te misli za neki drugi put. Dođem na msn. Svi su online. Kratko sam se dopisivao s njima, u istom razgovoru. Mama je stigla kući, zajedno s ocem, što je bilo jako čudno jer nikad ne dolaze zajedno. Nisam ništa rekao. Mama je skuhala sarmu i bio sam sretan. Uvijek se veselim kad mama skuha sarmu. Sjeli smo za stol i jeli. Tad je kući stigla i sestra i pridružila nam se. Kaže da je ispit dobro prošao, ali da ipak čeka rezultate da bude sigurna. Najeli smo se i pokupili se svatko u svoju sobu dok su otac i majka otišli u dnevni boravak gledati televiziju. Zapravo, majka uvijek sjedi za radnim stolom i čita knjige, dok otac gleda tenis na drugom programu. Ona pijucka čaj, a on pije pivo iz limenke. Sestra u sobi gleda serije. A ja se vraćam Dostojevskom. Pola šest je i spremam se za teretanu. Oblačim trenirku i krećem. Na putu van iz stana zgrabim jabuku iz zdjele koja stoji na kuhinjskom stolu. Viknem „Bok!“ i odem. Ponovo nabacujem slušalice i ovaj put je opet Nirvana. Svira Come as you are. Lagano trčim do teretane koja je udaljena nekih 20 minuta hoda od moje kuće. Stižem tamo za 11 minuta, pogledao sam na mobitel koliko je sati. U teretani sam bio do pola devet. Trčao sam kući, ali ne lagano, već šprint. Sav zadihan pozvonio sam. Nije mi se dalo kopati po džepovima i tražiti ključ. Sestra mi otvara vrata. Kaže mi da smrdim, neka se operem. Ja joj odvratim da znam. Ovaj put iz zdjele uzmem krušku. Odlazim u sobu i skidam se u bokserice. Takav idem do kupaone. Sestra se zgraža što takav hodam po kući kraj njenih otvorenih vrata od sobe. Kažem joj neka ih zatvara pa me neće vidjeti. Ona se samo namršti i ne odgovori mi ništa. Opet se odmjeravam, od pločica još ništa. Smijem se sam sebi što se odmjeravam već drugi put danas. Ovaj put tuširam se samo deset minuta, možda i manje. Mrtav sam umoran. Operem zube, nanesem onu zloglasnu kremu protiv prištića za koju sumnjam da djeluje i prosušim kosu fenom. Navučem bokserice, plave s crnim prugama. Odem u sobu. Gladan sam, ali preumoran da bih išao do kuhinje po nešto za jesti. Već je 22 sata. Uzimam Dostojevskog, ali ga sekundu kasnije natrag stavljam na ormarić. Nemam volje čitati. Uzmem dnevnik. Napišem čak dvije strane svojih jadnih dogodovština. Ugasim svjetiljku, vrtim se po krevetu tražeći položaj u kojem bi mi bilo najlakše zaspati. Nađem ga, na trbuhu. Ležim i razmišljam. Sanjarim o proslavi rođendana. Zaspim.
Dio 4. Utorak
Opet zvoni prokleta budilica. Dođe mi da je bacim van kroz prozor. Lupim šakom po njoj, ugasim je. Lijeno se dižem iz kreveta, pun mi je nos i jedva dišem. Znači sad se tek pozna da sam pokisnuo onaj dan. Kihnem dva puta. Dignem se, obučem. Odem u kupaonicu. Iz elementa s lijekovima izvučem Max flu i suknem to u čašu s vodom. Otapa se. Dok čekam da se otopi, umivam se i popravljam kosu. Kosa mi je skoro do ramena. Puštam je, iako svi šize zbog toga. Anita i Daria (cure iz društva) kažu da sam sladak, dok svi ostali misle da izgledam kao curica i zezaju me zbog toga. Najviše me dave otac i trener. Idu mi na živce. Kad smo već kod trenera, danas imam trening na koji mi se tako ne ide. I to odmah nakon nastave. Užas. Popijem Max flu. Zamalo se pobljujem od odvratnog okusa koji bi mi trebao pomoći. Odem natrag u sobu, složim torbu, obuvam starke. Odem natrag u kupaonu i operem zube. Progrgljam, ispljunem. Pogledam zube. Očistim ih koncem. Radim to dva puta tjedno. U torbu strpam Neo angin. Izlazim iz kuće, gladan kao vuk. Kasnim u školu, ali ne žurim se. Prelijen sam staviti slušalice na uši. Hodam i sklapaju mi se oči. Curi mi nos, a nisam ponio maramice. Stanem na kiosku i kupim maramice. Stignem u školu. Opet napornih 7 sati mukotrpnog jada. Konačno zazvoni zadnje zvono. Taman kad pomislim kako ima Boga, sjetim se treninga. Još uvijek šmrcam i kišem. Cmukam Neo angin. Odem do svlačione, presvučem se u majicu i dres. Uđem u dvoranu. Trener opet prigovara mojoj kosi i nazove me barbikom. Inače bih mu vratio, ali sad sam prenikakav da bih se suprotstavljao. Dobijemo loptu i odbojka počinje. Mrtav sam. Kišem kao lud. Trener me gleda i zgraža se nad mojim lošim igranjem. Usred treninga, kad imamo pauzu, pošalje me doma i kaže mi neka se ne vraćam ako mislim tako igrati. Pozdravim ekipu, mahnem treneru i odem kući. Ovaj put ipak stavim slušalice na uši. Opet Bob Marley. Put kući traje mi kao viječnost. Konačno stignem. Vrata mi otvori majka. Svi sjede za stolom i jedu. Mama je ispekla pile i krumpir. Sa strane je zelena salata s malo češnjaka, baš kako volim. Sjednem za stol, gladan kao vuk, a opet bez teka. Mama kaže da ima i juhe. Pojedem juhu. Čitavo vrijeme šmrcam što živcira starog. Nakon juhe čeznutljivo pogledam pile i salatu. Odustanem s teškom mukom i odem u sobu. Sav smrdim od treninga. Mama nakon ručka dođe u sobu i pita me da li sam dobro. Kažem joj da sam bolestan. Ona ode bez riječi. Začujem kako u kupaoni curi voda. Netko zalupi kupaonskim vratima. Čujem mamu kako se dere na oca. „Vladimire, shvaćaš li da je Andrej sad prehlađen zbog onog neki dan?! Kako si ga mogao onako ostaviti??“ Otac šuti. Čujem kako joj govori neka se ohladi. Netko izađe kroz kućna vrata, otac vjerojatno.Majka dolazi u moju sobu. Kaže mi da mi je pustila vodu u kadu, neka se okupam. Polako ustanem i odgegam se do kupaone. Skinem se i legnem u kadu, bez da se odmjerim. Kupam se dok se voda ne ohladi. Ne bih vam znao reći koliko je vremena prošlo. Napokon se iskobeljam van iz kade. Dignem se, obrišem ručnikom, prosušim kosu i operem zube. Ne da mi se nanositi kremu. Odem u sobu i legnem. Majka mi donese Max flu otopljen u čaši. Popijem to na iskap.
Opet se zamalo izrigam od toga. Ležim u krevetu i majka mi daje toplomjer. Mjerim temperaturu i piše da imam 37, 7 Celzijevih stupnjeva. Majka me ostavi. Stavim slušlice i svira mi Hladno Pivo, Šamar. Uzmem dnevnik i jedva napišem nekih par redova. Vrtim se po krevetu i dok me trese groznica utonem u san.
Dio 5. Srijeda
Sedam je sati i budi me zvuk budilice. Taj zvuk mrzim više od svega. Nemam snage da pomaknem ruku i ugasim je. Odzvoni cijelo zvono. U sobu dođe sestra derući se kako ju je probudila moja budilica jer je nisam ugasio brzo kao inače. Ne doživljavam je. Kaže mi neka ustanem jer ću inače zakasniti u školu. Odvratim joj da sam bolestan i da ne idem. Pogleda me s nevjericom i ode iz moje sobe. Čujem mamu kako odlazi na posao. Uvijek ide nekih desetak minuta nakon mene. Pet minuta nakon nje, odlazi i otac. Zalupi vratima, kao i uvijek. Uzimam mobitel u ruke i uključujem zvuk. Imam poruku. U poruci piše „Jesi li ti onaj Andrej koji trenira odbojku?“ Ne prepoznajem broj. Ne odgovorim. Vratim se na spavanje.Taman zaspim kad zazvoni budilica. Zaboravio sam da ako je ne prekinem, za deset minuta zvoni opet. Čujem sestru kako psuje. Razumijem je jer i ja sam psujem svoju glupost. Zaspim. Probudim se oko 10 sati. Pogledam na mobitel. Dvije poruke. Jedna je od Darie, druga od Luke. Oboje me pitaju zašto nisam u školi. Luka je jedan od ona dva dečka iz našeg društva, zajedno treniramo u odbojkaškom timu za školu. Ne odgovorim. Dignem se i shvatim da imam strašnu glavobolju. Brzinom puža stignem do kupaone. Unutra čujem vodu. Pokucam. Sestra kaže da će začas izaći. Odem do kuhinje. Pogledam zdjelu s voćem. Otvaram frižider. Ne nalazim ništa zanimljivo. Otvorim element i ugledam žitne pahuljice. Taman kad se poveselim, shvatim da ja mogu jesti ili piti samo mrzlo mlijeko. Napravim facu kao da ću se rasplakati svakog trenutka i odustanem od hrane. Čujem sestru kako viče da je gotova u kupaoni. Odem do kupaone i popišam se. I inače to radim, ali mi se malo gadi o tome pisati. Ali danas je sve drugačije, pa tako i to. Umijem se i operem zube. Gledam koje su mi boje oči. Neke čudne, zelene sa smeđim rubom. Nemam volje odmjeravati se. Mislim da sam jadnik. Odem natragu sobu i upalim kompjutor. Ne znam što da slušam od muzike i na kraju si pustim Scorpionse, Wind of Change. Pjevušim. Odem na msn. Nema nikoga, svi su u školi. Odem u krevet i uzmem u ruke Dostojevskog. Čitam. Pročitam nekih četrdesetak stranica i odložim knjigu na ormarić. Dosadno mi je i ne znam kud bih sa sobom. Odlučim odgovoriti na one poruke. Odgovorim Luki i Darii da sam bolestan, ali da sam već sutra opet u školi. Na onu poruku s nepoznatog broja ne odgovorim. Čujem sestru kako uči u sobi. Opet su joj otvorena vrata. To me uspavljuje i zaspim. Probudi me lupanje vratima. Otac je stigao kući i viknuo „Bok!“ Sestra mu odvrati na isti način. Ja šutim. Od nedjelje nismo progovorili ni riječ. I to mi neizmjerno odgovara. Pet minuta kasnije, u kuću ulazi majka. Znam da je tri sata i petnaest minuta jer je majka uvijek točna. Majka pozdravi oca, ode do sestrine sobe i pita je kako je. Sestra odgovara da se nije naspavala zbog moje budilice i da nisam otišao u školu. Majka ulazi u moju sobu i pita me jesam li bolje. Odgovaram da nisam, ali da ću ubrzo biti. Kaže mi da će me poslije ručka odvesti doktoru. Kimnem glavom u znak slaganja s tim. Ode u kuhinju. Za dvadeset minuta vikne da je ručak. Dignem se, u kupaoni zajedno sa sestrom perem ruke. Dolazimo za stol gdje sjede otac i majka. Majka opet gnjavi oca. Ne slušam o čemu se radi, nije me briga. Na stolu tjestenina s umakom. Nagrabim si pun tanjur i pospem tjesteninu ribanim parmezanom. Za stolom vlada tišina. Svi jedu i šute. Brzo su se najeli i ostao sam sam za stolom. Pospremam stol i majka mi kaže neka se odmah spremim za odlazak doktoru. Kažem joj „U redu.“ Odem u sobu i obučem se. U kupaoni perem zube i čistim ih koncem. Dođem u dnevni boravak i kažem majci da sam spreman. Ona kaže neka je pričekam u autu i baci mi ključeve. Ja ih uhvatim i izađem iz kuće. Otključavam auto i sjedam unutra. Čekam punih deset minuta. Već je pola 5. Stiže majka i sjeda u auto. Pali motor i krećemo. Za pet minuta stižemo pred bolnicu. Odemo unutra. Odložim knjižicu u kutijicu. Sjednem u čekaonu i kažem majci neka ide i da se ne mora vraćati po mene jer će mi goditi friški zrak i šetnja do doma, nije daleko. Ona ne želi ni čuti. Sjedne kraj mene u čekaoni. Čekam da me medicinska sestra prozove. Čekaona je puna starih bakica. U čekaonu uđe Anita. Pozdravimo se i sjedne kraj nas. Pitam je što radi tu, a ona mi odvrati da je uhvatila neku prehladu. I ja njoj kažem da sam se prehladio. Majka me vuče za rukav s jasnom željom da ih upoznam. Predstavim jednu drugoj i one se rukuju u znak upoznavanja. Znam da će me majka zadirkivati čim sjednemo u auto. Anita je nešto novija u našem društvu. Majka poznaje sve ostale jer se znamo od malena. Ali Anita se doselila u naš grad tek prije dvije godine i majka je do sad nije imala prilike upoznati. Konačno me prozove sestra. Kimnem Aniti i zajedno s majkom odem u ambulantu. Doktorica mi pregleda grlo i sluša kako dišem. Kaže mi da ću već preksutra biti dobro ako se u međuvremenu utoplim i pijem puno čaja od kamilice. Pitam je mogu li sutra u školu,a ona odvrati da ne smijem nipošto već sutra ići u školu. Napiše mi ispričnicu i pozdravi mene i majku. Prozovu Anitu, mimoilazimo se i pozdravljamo. Majka i ja izlazimo iz bolnice i sjedamo u auto. Majka šuti,ali vidim da treperi od želje da me pita bilo što vezano uz Anitu. Preduhitrim je i kažem „Anita je nova cura u našem društvu, doselila se u grad prije dvije godine. Nije mi cura, već samo prijateljica. Ne znaš za nju jer u zadnje vrijeme nemamo baš ni volje ni vremena ragovarati.“ Majka me zabezeknuto pogleda i kaže „Ja nisam ništa rekla.“ Da, ali si mislila, mislim u sebi. Stižemo kući. 5 i 15 je. Majka mi naredi da legnem i utoplim se. Kaže mi da će mi za deset minuta donijeti čaj. Mrzim čajeve. Ulazim u sobu i poželim upaliti kompjutor kad začujem sestrin glas. Kaže mi „Nema kompjutora za bolesnike.“ Uputim joj tkotejebe pogled i upalim kompjutor. Ona se namršti i ode natrag u svoju sobu. Za par minuta čujem je kako razgovara na telefon. Zatvorila je vrata i više je ne čujem. Šteta, ponekad ti razgovori koje vodi budu zanimljivi. Odem na msn. Luka je online, ostali nisu. Napišem mu poruku dvije. Čekam, ne odgovara. U sobu ulazi mama, malo prigovara zbog kompjutora i odloži čaj na radni stol. Ostavi me na miru i zatvori vrata od sobe. Zazvoni mi mobitel, poruka. Pročitam je. Opet onaj broj. U poruci piše „Oprosti što smetam, ali da li je to tvoj broj Andrej, ili nije?“ Odgovaram. Napišem „Da, to je moj broj. A tko je to?“ U međuvremenu piše mi Luka. Opet dogovori vezani uz rođendan. Svakakvi prijedlozi gdje bih ga mogao slaviti. Svi su mi privlačni, ali nijedan dovoljno da bih stvarno tamo slavio svoj rođendan. Začas mi Luka kaže da mora ići na trening i pozdravi me. Pozdravim i ja njega i zamolim ga da kaže treneru da sam bolestan i da me zato nema iako je trener to već shvatio. Ugasim kompjutor. Legnem u krevet. Dvoumim se da li da čitam ili ne. Odlučim ne čitati. Uzmem dnevnik u ruke i pišem o svojim jadima. Bolesti, Aniti i napornoj mami. Na mobitel mi stigne poruka. Piše „Ja sam Amela, idem u prvi razred ekonomske i jako mi se sviđaš.“ Razmišljam da li da išta odgovorim. Ne odgovorim. Razmišljam poznam li ijednu Amelu. Ne, ne poznam. Već je 21 sat. Umoran sam, opet imam temperaturu, osjećam. Odem u kupaonu gdje uzmem Max flu i umijem se. Mislim kako Max flu neće djelovati ako operem zube, pa ih ostavim neoprane. Odem u krevet. Namjestim budilicu da ne zvoni sutra. Zaspim u rekordnom roku.
Dio 6. Četvrtak
Probudio sam se oko deset sati. Razmišljao sam o tome koji je danas dan. Shvatim da je četvrtak. Osjećam se dobro, izuzevši pun nos. Dignem se, navučem papuče. Odem u boksericama do kupaone. Ispušem nos u wc papir. Umivam se. Pogledam u ogledalo i uočim golemi prišt između očiju. Na glas pitam Boga što sam mu skrivio. Prokleti gad mi ne odgovori. Perem zube i čistim ih koncem. Nanesem onu prokletu kremu. Pogledam trbuh, još je mlohav. Zapravo, nije mlohav, ali nema ni pločica. Odem u kuhinju. Sestra se pojavi niotkud i zgrabi jabuku iz zdjele na kuhinjskom stolu. Pozdravi me i izađe iz kuće. Shvatim da sam sam kod kuće. Starci su na poslu, a ona je upravo otišla pitaj Boga kamo. Otvaram frižider i vadim mlijeko. Uzimam pahuljice s medom iz elementa i složim si doručak. Tanjur nosim u boravak. Zavalim se na kauč i jedem. Sretan sam što sam sam kod kuće. Na televiziji nema ničeg zanimljivog. Ubacim neki cd bez ikakvih oznaka u dvd i pustim si to. Terminator II. Rekoh, ajde, već sam ga sto puta gledao, ali nema veze, poslužit će. Za par minuta ispraznim tanjur i odložim ga na stol. Boli me grlo. Jeo sam pahuljice s hladnim mlijekom. Odlučim si skuhati čaj iako mrzim čajeve. Složim si čaj i polako pijuckam. Ide mi na povraćanje, ali ipak sve popijem. Čujem mobitel kako zvoni u sobi. Prelijen sam da se odem javiti. Pustim neka odzvoni do kraja. Za deset minuta opet zvoni. Dignem se i dođem u sobu. Uzmem mobitel s noćnog ormarića i pogledam tko me zvao. Amela, dva puta. Pitam se što ona hoće i tko je ona uopće. Pa ipak, ne pošaljem joj poruku, niti joj uzvratim poziv. Ako me treba, zvat će opet. Vratim se u boravak i pogledam film do kraja. Odem u sobu i upalim kompjutor. Igram Need For Speed, Most Wanted. Već sam prošao tu igru, ali ipak. Boli me čitava glava od ovog prokletog prišta. Potkožno đubre. Odem na msn i provjerim mail. Na msn-u Anita i još dvije Kanađanke koje sam upoznao prošlog ljeta na moru. Nemam novih mailova. Anita mi počne pisati poruke. Pita me da li sam ozdravio. Ja joj odvratim da bih sad bio u školi da jesam i pošaljem joj smajl koji se belji. Na to se ona rasfunji i prestane mi pisati. Nikad neću shvatiti zašto cure sve uzimaju k srcu.
Razmišljam što da si pustim od muzike. Izbor padne na Aerosmith, I Don't Want To Miss A Thing. Dosađujem se na smrt. Opet mi zvoni mobitel. Netko me zove sa sakrivenog broja. Neka zove. Svi koji me znaju, znaju da se ne javljam na anonimne pozive. Mobitel zvoni čitavu vječnost. Konačno ušuti. Ne znam što bih sa sobom od dosade. Pregledavam svoje cd-e. Imam ih zbilja mnogo. Od muzike, crtića, igrica, filmova... Svašta se tu može naći. Padne mi na pamet da nisam drkao od subote. Znači punih 4 i pol dana. Ubacim neki cd označen s XD kao što je označena čitava pornjava koju posjedujem. Pogodim pravi cd. Neka predobra crnka. Gledam to i mlatim majmuna kako bi rekao moj stari. Nikad u svom životu nisam čuo gluplji izraz i zato ga stalno koristim. Trajalo je duže nego inače. Čak punih 15 do 20 minuta. Konačno sam svršio. Obrišem maramicom svoj nered. Izvadim cd i stavim ga natrag na stalak gdje sam ga i uzeo. Odem do kupaone i operem ruke. Pokušam stisnuti onaj odvratni prišt, ali ne mogu. Mrzim potkožne gadove. Sad me još jače boli glava. Vraćam se u sobu i sjedam za kompjutor. Ne znam što da radim. Opet pogledam koga ima na msn-u. Anita i samo Anita. Ispričam joj se za nešto za što smatram da se ne moram ispričavati tek toliko da imam s kim pričati i ubijati dosadu. Ona prihvati ispriku i opet mi piše poruke. U svakoj poruci pošalje mi pusu. To mi nebi bilo čudno da to radi i inače. Na kraju sam je pitao koja je to fora s tim pusama. Nije mi odgovorila. Rekla je da joj se žuri jer opet mora doktoru i otišla off. Znao sam da laže. Nisam ništa rekao, samo sam je pozdravio i poželio joj da brzo ozdravi. 15 je sati i 15 minuta i majka je stigla kući. Viknula je „Bok!“ Znam da bi se pravilno trebalo pisati bog, a ne bok, ali kod nas nitko ne kaže bog. Odem do kuhinje i pozdravim majku. Iznenadim sam sebe s pitanjem da li joj treba pomoći oko ručka. Iste sekunde požalim što sam to pitao. Majka mi kaže „Pa kad već pitaš, danas ne namjeravam kuhati. Na stol ću staviti sir s vrhnjem, narezat ću slaninu i luk, te skuhati jaja. Ti bi mi mogao pomoći oko rezanja slanine i čišćenja jaja od ljuski.“ Rekao sam „Može.“ Baš sam čudan kad sam bolestan. I tako smo majka i ja krenuli pripremati ručak kad je stigao otac. Ušao je u stan i viknuo „Bok!“ Došao je do nas u kuhinju i poljubio majku u obraz što je bilo jako čudno. Majka se nasmiješila, a i on se smijuljio kao blesav. Nisam ništa shvaćao. Šutio sam i pozdravio oca. Odzdravio mi je, ali samo reda radi (čitaj majke radi). Još uvijek ne pričamo. Konačno postavimo stol i sjednemo. Sestra dođe kući i također vikne „Bok!“ Pridruži nam se i jedemo. Majka i otac raspravljaju o kupnji novog kauča za dnevni boravak. Sestra se smijulji kao blesava i stalno piše i dobiva poruke na mobitel. Majka je prekori i kaže joj da mobitelu nije mjesto za stolom. Sestra je ne doživljava i majka nastavi razgovarati s ocem. Pojeo sam puno sira i slanine. Jaja nisam jeo jer volim samo pečena. Prvi sam završio s jelom i otišao u sobu. Legao sam i pokušao odspavati sat-dva. Zaspao sam.
***
Probudio sam se u osam navečer. Bio sam sav obliven hladnim znojem. Odvratno. Odmah sam ustao i otišao do kupaone. Povraćalo mi se od smrada znoja. Skinuo sam se i ušao u kadu. Opet mojih 15 minuta mira. Tuširam se. Izađem iz kade i buljim u ogledalo. Ovaj prokleti prišt je izbio na površinu. Neka, barem ću ga moći stisnuti i riješiti se tog prokletog demona zauvijek. Boli k'o sam vrag. Perem zube. Imam želju otići na trčanje. Odem do dnevne sobe gdje majka sjedi za radnim stolom i piše nešto na računalu. Valjda nešto za posao. Želim joj reći da idem na trčanje. Kažem „Idem“ a ona me prekine rekavši mi „Ne ideš ti nikud do sutra.“ Nisam bio zadovoljan s time, ali poslušao sam je i vratio se u sobu. Odem na msn. Svi su online. Piše mi Domagoj. Dečko iz društva. Kaže mi da su Luka, Daria i on danas došli na genijalnu ideju. Pitam o čemu se radi. U razgovor se uključi i Anita. Domagoj mi kaže da su se sjetili gdje bih mogao proslaviti svoj rođendan. Predloži mi kuću na rijeci i kaže mi neka razmislim o tome. Ja konstatiram da je kuća sva u korovu, a Anita se složi sa mnom. Domagoj mi kaže da su na prognozi rekli da će ovaj vikend biti lijepo vrijeme i da bi mogli očistiti kuću od korova da bude spremna za idući vikend kad mi je rođendan. Rekao sam da ću razmisliti o tome kad mi bude bolje. On je rekao da ćemo sutra u školi porazgovarati o tome ako dođem. Složio sam se s tim i pozdravio njega i Anitu te otišao off. Ugasio sam kompjutor i otišao u krevet. Navinuo sam budilicu i uzeo dnevnik u ruke. Pisao sam o toj njihovoj suludoj ideji o mjestu proslave rođendana i zaspao s dnevnikom u rukama.
Dio 7. Petak
Opet taj iritantan zvuk budilice. Sedam je sati. Ustajem. Osjećam se grozno, ali moram izaći iz kuće inače ću poludjeti od dosade. Obučem neke hlače i staru izlizanu Nirvaninu majicu. Odem do kupaone, umivam se. Prišt na čelu zamalo da se ne raspukne. Stisnem ga, konačno.
Nestane glavobolja. Užasno zaboli, ali samo sekundu kasnije osjetim olakšanje. Nije me briga što na čelu imam crvenu mrlju. Bolje i to nego da trpim onu bol. Namažem lice kremom. Možda ipak nečemu služi, jer čim sam je prestao koristiti, pojavio se ovaj dinosaur. Operem zube. Odem u sobu po torbu i u hodniku obujem tenisice. Uzmem krušku iz zdjele u kuhinji, ali je ipak vratim natrag u zdjelu. Odem u školu. Nakon šetnje od desetak do petnaestak minuta stižem u školu. Ispred škole stoji društvo. I Anita se pojavila. Pozdravili smo se,izgrlili i svatko je otišao prema svom razredu. Neću vam pisati kako mi je bilo u školi jer bi vjerojatno preskočili taj dio. Kad je konačno završio šesti sat (petkom imamo samo šest sati), našao sam se s društvom ispred škole da se dogovorimo u vezi kuće na rijeci i rođendana. Anita je rekla da je ona za da to sutra riješimo. Svi smo se složili. Pao je dogovor da ćemo sutra svi ići s biciklima na rijeku da očistimo kuću od korova. Dogovorili smo se da se u deset ujutro nađemo na glavnom trgu i odonuda krenemo svi zajedno. Pozdravio sam se s njima i otišao kući. Stižem kući oko pola dva. Gladan sam, ali ipak čekam da dođe mama s posla i skuha nešto. Odem u sobu gdje uzimam Dostojevskog i čitam. Čitao sam nekih sat i pol i pročitao knjigu. U međuvremenu stigli su mama i tata i pričali nešto u kuhinji. Iz sobe je izmigoljila sestra i svi smo zajedno jeli u kuhinji. Mama je skuhala pire, ispekla kobasice i složila špinat. Bio sam oduševljen kad sam to vidio na stolu. Jeo sam kao da nisam jeo danima. Sestra mi je rekla neka se prestanem šopati kao svinja. Nisam je poslušao, nastavio sam jesti sve dok više stvarno nisam mogao. Tad sam se jedva jedvice odgegao do sobe gdje sam sjeo za kompjutor. Ovaj put odlučio sam ne otići na msn. Samo sam pregledao mail. Dva chain maila od Darie. Najradije bih je poslao k vragu kad mi to pošalje. Zna da mrzim takve mailove. Odmah ih obrišem, bez da sam ih prethodno pročitao. Igram Diablo, dvojku, ekspanziju. Imam lika na 28. levelu. Igram do nekih pola 6. Čujem majku i oca kako se opet svađaju. Ne slušam oko čega. Odem do kupaone da se sredim za trening. Čujem majku kako viče ocu „Idi! Što čekaš?! Ne dopusti da te čeka! Idi i ne vraćaj se đubre jedno prokleto!“ Otac je pošalje k vragu i izađe iz stana. Vrata zalupe. Sestra izleti iz sobe, ja iz kupaone. Oboje odemo do mame u kuhinju. Ona sjedi na stolcu i plače. Zaustim da je pitam da li je dobro, no sestra me prijekorno pogleda i kaže mi neka odem na trening. Izađem iz kuće i idem na trening. Hodam prema školi, ali na raskrižju skrenem prema gradskom parku, a ne školi. Tamo sjednem na klupu. Počne se skupljati balavurdija, petak je navečer i svi piju u parku. Tek je 18 sati,a neke su cure već pijane. Krenem prema izlazu iz parka. Nisam sjedio na klupi ni punih pet minuta. Na izlazu dvije cure, drže se pod ruku i opoleću kao da su popile litru rakije. Pokušam ih zaobići kad se jedna prodere „Andrej! Andrej, jesi to ti?“ refleksno se okrenem. Do mene dotrči jedna od njih i pruži mi ruku. Pružim joj ruku. Ona me drži za ruku i gleda kao da sam od zlata. Kaže mi „Amela. Drago mi je.“ Gledam je i šutim. Nakon par sekundi kažem „Moram ići, žuri mi se. Bok.“ Ona pusti moju ruku i kaže „Bok.“ Šetao sam gradom. Nisam otišao na trening. Razmišljao sam o svađi između majke i oca. Što su trebale značiti one riječi? Da li je on vara? Pomisao na to skroz me slomila. Nikad nisam mislio da bi on tako nešto napravio. No, ako je istina, to objašnjava njegovo ponašanje u zadnje vrijeme. Njemu se ne da biti s njom, s nama. Ljut sam na njega. Ljut još više nego kad me ostavio da idem pješke s rijeke doma. Ne mogu vjerovati. Moji starci, koji su oduvijek bili sretni zajedno, možda se rastanu. Toliko mi je toga bilo na pameti u tim trenucima. Već je došlo vrijeme da se vratim kući. Dođem doma. Sestra i majka razgovaraju u spavaćoj sobi staraca. Čujem ih, ali ne želim se mješati. Viknem „Bok!“ Čujem dva snuždena odzdrava. Odem u sobu. Razmišljam da li da se istuširam. Dobijem poruku. Piše mi Amela. U poruci piše „Drago mi je što smo se upoznali, pa makar i u ovakvim okolnostima. Nadam se da si na vrijeme stigao tamo kamo si žurio. Pusa.“ Nisam odgovorio. Nisam sad mogao razmišljati o curama. Da izbjegnem susret s mamom ili sestrom, nisam išao u kupaonu. Legao sam u krevet iako je bilo tek 8 sati. Ležao sam u mraku i razmišljao. Razmišljao sam o tome kako se otac možda nikad više neće vratiti. Navinuo sam budilicu na pola deset. Na uši sam stavio slušalice i zamalo zaplakao na Don't Cry od Gunsa. Možda je i bolje da se otac više ne vrati. Ne bih podnio da gledam majku tužnu, a njega bešćutnog. Bio sam budan dugo u noć. Pred jutro, konačno sam zaspao.
Dio 8. Subota
U pola deset probudila me budilica. Ugasio sam je i digao se iz kreveta. Neugodno me iznenadila jutarnja erekcija. Kako mi se nakon svega od jučer može pojaviti jutarnja erekcija? Nisam znao što da napravim pa sam ga samo lupio po glavi i očekivao da se smiri. Otišao sam u kupaonu i umivao se. Vraški mi se pišalo. Nisam se mogao popišati zbog proklete erekcije. Oprao sam zube i vratio se u sobu. Legao sam u krevet i izvadio maramice iz ladice. Mlatio sam po njemu kao lud i zamišljao najgore moguće bolesnoće nebi li čim prije svršio da se konačno mogu popišati. Brzo sam uspio prisiliti se da svršim. Obrisao sam nered maramicom. Osjećaj je bio bezvezan kao nikad prije, no postigao sam što sam htio. Ovaj mamlaz se spustio i mogao sam se popišati. Stojeći nad školjkom i pišajući osjetio sam golemo olakšanje. Na licu mi se pojavio blesav osmijeh. Oprao sam ruke i umio se. Nanio sam kremu na lice. Od onog prišta koji me mučio ostala je tek sitna mrlja. Bio sam sretan zbog toga. Obukao sam se, obuo stare tenisice i pozdravio obitelj koja je doručkovala. Na doručku je nekim čudom bio i otac. Kad su me pitali kuda idem, rekao sam da idem do Luke. Majka mi je držala bukvicu o tome kako ne doručkujem redovito, ali ja sam samo izašao iz kuće. Izvadio sam bicikl iz garaže i na ručku stavio vrećicu s vrtlarskim priborom. Krenuo sam prema dogovorenom mjestu. U deset smo svi bili na glavnom trgu i krenuli smo prema rijeci. Vidio sam da Daria ima veliku vrećicu na biciklu, ali ništa nisam pitao. Bilo je sunčano i toplo. Svi smo bili nasmijani. Vozili smo se neko vrijeme. Nije deset kilometara malo, ali nije ni puno. Za otprilike 45 minuta stigli smo na rijeku. Osim nekog djeda s druge strane obale, nije bilo nikoga na rijeci. Odlično, pomislio sam. Sjeli smo pod drvo na klupicu i počeli razrađivati plan. Luka je predložio da dečki krenu sa stražnje strane kuće, a cure s prednje. Svi smo se složili. Nakon pet minuta odmora krenuli smo na posao. U vrećici sam imao dva srpa, džepni nožić, jedne male grablje,metlicu i lopaticu. Curama sam dao jedan srp, grablje, metlicu i lopaticu. Luka i ja smo krčili put od obale rijeke do kuće. Ja srpom, on nožićem. Domagoj je skupljao ono što smo pokosili i stavljao sve na jednu hrpu. Nakon sat vremena krčenja, već smo obavili pola posla. Ili smo barem tako mislili. Čuli smo zvonjavu crkvenih zvona i shvatili da je podne iliti vrijeme ručka. Odnekud se pojavila Daria i viknula „Ručak!“ Nisam mogao vjerovati svojim očima kad sam stigao pred kuću i pogledao na klupu pod drvo. Na klupi je bio pladanj sa sendvičima a sa strane su bile limenke piva. Znači to je nosila u onoj velikoj vrećici. Oh kako sam je volio u tom trenutku. Jeli smo kao svinje. Neka smo, zaslužili smo. Poljubio sam Dariu u obraz i snažno je zagrlio. Kasnije su to napravili i svi ostali, osim Anite. Ona joj je samo rekla da joj je to bila dobra ideja. Nakon pola sata provedenog u uživanju hrane i pića, opet smo bili spremni da krenemo na posao. Luka i ja smo sa stražnje strane doprijeli sve do kuće, a Domagojeva hrpa, kako smo je zvali, bivala je sve veća. Cure su s prednje strane sve očistile jer nije bilo previše posla. Inače, to vam je jedna kuća u izgradnji. Nema vrata ni prozora, samo rupe na mjestima gdje bi to dvoje trebalo biti. Neki stranac je krenuo graditi tu kuću, ali je nije dovršio. Već je godinama nitko ne posjećuje. Dakle, cure su očistile prednji dio i počele čistiti kuću iznutra. Mi smo očistili stražnji dio i radili na tome da napravimo poljski wc. Na kraju smo odustali od te ideje. Sjeli smo pod drvo i divili se Domagojevoj hrpi. Već je bilo 17 sati. Bili smo dosta umorni. Pao je dogovor da zapalimo Domagojevu hrpu. Sjeli smo i gledali kako gori sva ta sila trave, cvijeća, sasušenog granja i ostalih sranja. Zagrlio sam Dariu i tako smo sjedili i buljili u plamen. Anita nas je čudno pogledala. Ne znam što joj je značio taj pogled. U pola šest ugasili smo vatru i odlučili pospremiti svoj nered te krenuti kući. Sjeli smo na bicikle i vozili se sporo kao nikad. Do grada nam je trebalo sat i pol, znači dvostruko duže nego inače. Stigli smo u centar,konačno. Svi smo bili mrtvi umorni. Zahvalio sam im na trudu, jer ipak je sve to bilo za moj rođendan. Pozdravili smo se i razišli. Za 5 minuta stigao sam kući. Stisnem kvaku, vrata zaključana. Tražim ključ po džepovima i shvatim da ga nisam ponio. Pozvonim. Nitko mi ne otvori. Valjda nikog nema doma. Nazovem staru. Ne javlja se. Nazovem sestru, isključen joj je mobitel. Ne znam što da radim. Sjetim se da bih mogao nazvati Dariu i otići do nje jer ona živi najbliže mojoj kući. Nazovem je. Ne javlja se, mobitel joj dugo zvoni. Konačno se javi. Kažem joj kako ne mogu u kuću i pitam je da li mogu doći do nje. Ona mi pomalo zbunjenim glasom odgovori da mogu, da uopće nije problem. Sjedam na bicikl i vozim se prema njezinoj kući. Ubrzo stignem. Vidim je vani, sjedi na trijemu. Sjednem kraj nje. Ona mi kaže kako se sama sebi gadi i da se mora istuširati. Odgovorim joj da i ja umirem od želje da se istuširam. Ona se samo nasmije i uđemo u kuću. Niti kod nje nema nikog kod kuće. Odemo u njenu sobu i sjednemo na kauč. Ona upali tv i kaže mi neka je pričekam, da će se vratiti za deset minuta. Ja kimnem glavom i gledam neki crtić na televizoru. Tih deset minuta odužilo se na 15. Već sam umirao od dosade kad se Daria pojavila na vratima sobe samo u ručniku. Prvi put otkad sam je upoznao, pogledao sam je drukčije nego inače. Pogledao sam je na način kako gledam cure koje mi se sviđaju. I s tim preplašio samog sebe. Brzo sam ustao i rekao da me majka nazvala dok je ona bila u kupaoni i da je stigla kući pa da moram ići doma. Bez da čekam da nešto kaže, odmaglim van, sjedam na bicikl i žurim se kući. U nadi, opet pozvonim. Sestra mi otvori vrata. Bio sam tako sretan da sam je zagrlio. Rekla mi je da odvratno smrdim i neka se operem. Rekao sam joj da znam i fućkajući neku veselu melodiju odjurio u kupaonu. Skinuo sam se u sekundi i konačno ušao u kadu. Pustio sam vodu i doslovno procvao od sreće. Pod tušem sam mislio na Dariu. Kad sam prevrtio film i ponovno je vidio u ručniku, digao mi se kao nikad. Vidio sam kako se uspravlja. Inače se gega kao da mu se ne da, ali sad je skočio kao lud. Nisam mogao izdržati a da se ne olakšam pa sam ga počeo natezati. Trajalo je nekih minutu i pol. Nisam mogao vjerovati. Nikad nisam tako brzo svršio. Prokleta Daria i prokleti ručnik. Stalno mi se po glavi motala slika nje u ručniku. Gola ramena i podignuta kosa. Tanke noge. Ne smijem se ni sjetiti. Kako je prije nisam nikad pogledao na taj način? Kad se samo sjetim da smo danas pola sata sjedili zagrljeni i buljili u onu hrpu drača. Perem zube i nanosim kremu. Prosušim kosu fenom. Kosa mi je svijetlo smeđa na vrhovima, tamno smeđa otkud raste. Pomislim kako je to smiješno. Izađem iz kupaone opterećen mislima o Darii. Dođem u sobu i upalim kompjutor. Pogledam na sat i shvatim da je već pola devet. Odem na msn. Online su Daria i Domagoj. Luki za poruku piše „crknut, ošo spavat.“
Darii piše „Ništa više ne razumijem...“ A Aniti „Idite svi lijepo k vragu!“ Nisam shvatio ovu Anitinu poruku, ali nije me ni zanimalo previše. Daria mi pošalje poruku. Napiše mi „Zašto si danas onako brzo zbrisao?“ Odgovorim da me mama nazvala i rekla da moram kući. Daria mi kaže „U redu, recimo da ti vjerujem.“ Ne odgovorim ništa. U razgovor pozovem Domagoja da skrenem s teme. Domagoj mi ne pomogne već samo kaže „Ljudi, ja sam crknut i idem u krpe. Bok“ Pozdravim ga i kažem Darii da i ja idem spavati. Ona mi pošalje „Ok, laku noć.“
Pošaljem joj „Laku noć, vidimo se. Slatko sanjaj. Pusa.“ Odem off. Iste sekunde požalim što sam joj napisao nešto tako netipično za mene. „Slatko sanjaj. Pusa.“ Kako sam glup!! Ne mogu vjerovati da sam tako glup.. Sad je sigurno shvatila zašto sam onako brzo zbrisao. Ugasim kompjutor i legnem u krevet. Uzmem dnevnik u ruke. Čujem kako sestra odlazi van. Napišem dvije strane. Jednu o kući na rijeci i radu oko nje, a jednu o tome kako mi se sviđa Daria i kako sam glup. Čujem kako dolaze starci. Smiju se. Jako čudno, moram priznati. Nakon svega, jako čudno. Naluknem se kroz vrata da vidim što se događa. Nećete vjerovati, ali starci su pijani došli doma! Gle budale, mislio sam u sebi. Majka je htjela sjesti na klupicu u hodniku gdje se inače prezuvamo i profulala je. Cocnula je guzicom na pod. Stari joj se smijao, a i ona je umirala od smijeha. Meni je to bilo više žalosno nego smiješno. Stari joj je pružio ruku i podigao je. Zajedno su krenuli prema sobi. Povučem se i legnem u krevet. Pravim se da spavam. U sobu ulazi otac.Ubrzo izađe. Kaže majci „Andrej je doma, Lana nije.“ Majka kaže „U redu, ajmo na spavanje Vladimire.“ On kaže „Može.“ Vrata od sobe se zatvore. Za samo deset minuta čujem oca kako hrče. Netko izlazi iz sobe, majka predpostavljam. Čujem je kako povraća u kupaoni. Odvratno. Ne znam da li da se dignem i pitam je treba li joj pomoć ili da se pravim da spavam. Ostanem u krevetu. Ona se vrati u sobu. Začas nastane muk. Razmišljam koji bi to povod mogao biti da se njih dvoje zajedno napiju. Sjetim se da im je danas godišnjica. 21. mi se čini. Konačno uspijem zaspati.
Dio 9. Nedjelja
Danas je nedjelja. Probudio sam se oko deset sati. Usporen sam. Idem do kupaone gdje se popišam i umijem. Operem zube i očistim ih koncem. Vratim se u sobu i obučem. Dogegam se u kuhinju. Majka sjedi na stolcu i pije kavu. Podbuhla je. Ništa ne pitam, samo je pozdravim, iz elementa izvadim kruh i paštetu i sjednem k njoj za stol. Režem kruh i mažem paštetu. Majka me pita kad sam stigao kući. Kažem joj neka pogleda na mobitel kad sam je zvao, da će onda znati točno. U kuhinju dođe otac. Zijeva i sjeda za stol. Očekuje da mu majka natoči kave. Majka mu pruži šalicu. Za stolom je prilično mrtva atmosfera. Svi šute. Meni istovremeno ide na smijeh i gade mi se vlastiti starci. Ne izdržim a da ih ne pitam kako su se proveli jučer. Majka i otac se pogledaju i u isti čas mi odgovore „Dobro.“ Na tome je ostalo. Najedem se i popijem čašu mlijeka. Odem natrag u sobu. Sutra pišem test iz zemljopisa. Mrzim zemljopis. Uzmem knjigu iz zemljopisa i učim. Učio sam čak četiri sata. Pola tri je. Čujem sestru kako se diže. Bila je vani i nisam čuo kad je došla. Upalim kompjutor i odem na msn. Online je jedino Daria. Odem off brzo poput munje. Sam sebi govorim kako sam glup i vratim se online. Ona mi napiše poruku. Piše „Mogli bi na kavu danas, za sat, dva. Što kažeš?“ Ja ne znam što da odgovorim i na posljetku kažem „Mogli bi, čekaj da nazovem Luku i Domagoja, a ti nazovi Anitu.“ Na to mi ona kaže „Zar nam oni baš trebaju?“ Na tu poruku sav protreperim i počnu mi drhtati ruke. Ne znam što da joj napišem. Uzbuđen sam, zbunjen, usplahiren. Konačno joj kažem „Može. Kad i gdje?“ Ona mi napiše da se nađemo u centru u 4. Ja joj odgovorim da se slažem s tim i da se vidimo onda. Upalim muziku. Svira mi November Rain, od Gunsa. Otpjevam cijelu pjesmu. Skakućem po sobi kad u sobu uleti sestra. Zbunjeno me gleda i pita me što do vraga radim? Kaže mi da lupam po podu i neka prestanem jer je boli glava. Ja kroz smijeh odvalim najgluplju rečenicu ikad. Kažem joj „Pa jučer se cijela familija napila osim mene!“ Kako sam se uvalio s tom rečenicom. Trebao sam znati da će me sestra tražiti da joj objasnim. Koji sam ja glupan, mogao sam se poštedjeti toga. Ispričao sam joj što se jučer dogodilo. Jako je sporo reagirala. Nije ni čudo kad je kako je rekla stigla kući u 5 ujutro. Na kraju se pukla smijati i otišla natrag u svoju sobu. Ja sam odjurio u kupaonu gdje sam se otuširao i na sebe stavio svu silu svih mogućih krema za sve moguće. Čak sam stavio i parfem,koji inače ne volim koristiti. Oprao sam zube i vratio se u sobu. Prvi put u životu razmišljao sam što da obučem. Osjećao sam se kao cura. Na kraju sam uzeo neku staru sivu majicu i traperice. Već je bilo 15 do 4. Otišao sam u dnevni boravak i žicao staru pare za kavu. Dala mi je čak pedeset kuna i to bez riječi. Pogledala me kao da zna da sam ih jučer vidio i čuo. Zahvalio sam joj se i izašao iz kuće. Ovaj put sam čak i ključ uzeo. Stavio sam slušalice na uši i slušao The Doors, Light My Fire. Hodajući prema centru, do kojeg imam 5 minuta hoda, treperio sam kao leptirić. Konačno sam stigao. Darie još nema. Čekam minutu i vidim je kako dolazi. Lagano leluja i njišu joj se bokovi. Ima raspuštenu kosu, blage kovrče. Kosa joj je svijetlo smeđa. Dođe do mene i zagrli me. Na licu razvučem takav osmijeh da sam mislio kako će mi se čeljust raspuknuti. Pustimo se i krenemo prema jednom bircu kud obično idemo na kavu. Pita me jesam li se odmorio. Kažem da jesam i pitam je isto pitanje. Ona mi se žali da se baš i nije naspavala jer joj nešto ne da mira. Nisam ništa pitao. Stigli smo u birc. Naručio sam kavu, a ona kakao sa šlagom. Pričali smo o svemu i svačemu. I ustanovili da nam je ovo prva kava na samo. Jedno vrijeme ona je nešto pričala, a ja se nisam mogao koncentrirati. Oblizivala je žlicu od šlaga i ja sam kao hipnotiziran buljio u njene usne. Nakon nekog vremena shvatio sam da je skužila da buljim pa sam prestao. Ali nakon minutu i pol, opet sam buljio. Popili smo naručeno i platio sam konobaru. Pozdravili smo konobara kojeg inače oboje znamo i otišli. Pitao sam je ide li kući ili možda želi otići još nekud. Rekla mi je da bi još malo prošetala ako nije problem. Nasmijao sam se i rekao „Može.“ Šetali smo gradskim parkom i uživali u to malo sunca što je sjalo. Nije bilo hladno, ali nije bilo ni toplo. Možda nekih 18 stupnjeva. Nakon deset minuta šetnje i nekih potpuno bezveznih tema, Daria mi je rekla nešto od čega me zamalo strefio infarkt. Rekla mi je da se Anita zanima za mene i da ju je zamolila da ode sa mnom na kavu i sazna što ja mislim o njoj. Iste sekunde došlo mi je da se rasplačem. Kao da me najveća lopata na svijetu opalila po glavi. Nisam mogao vjerovati. Prevrtio sam film od posljednjih dana i pokušao shvatiti kako mi je to promaknulo. Shvatio sam. Sjetio sam se kako mi je Anita preko msn-a slala puse, pa kako na rijeci jedina nije zagrlila Dariu jer je donijela hranu i pivo, sjetio sam se kako nas je čudno pogledala kad smo se Daria i ja zagrlili, sjetio sam se poruke na msn-u u kojoj piše „Idite svi lijepo k vragu!“ Tek mi je sad postalo jasno da se to zbilja događa. Šutio sam, šutio kao zaliven. Još jednom me pitala što mislim o Aniti. Rekao sam da je dobra cura i tu sam stao. Ona je pitala da li mi se Anita sviđa. Šutio sam, pune tri minute sam šutio. U tom trenutku zazvonio mi je mobitel. Zvala me Amela. Bio sam tako sretan što me netko nazvao u ovakvom trenutku da sam se od sreće javio. Amela mi je rekla da je u gradu i pozvala me na kavu. Pristao sam bez razmišljanja. Rekla mi je da me čeka kod paviljona u parku, znači iza ćoška za deset minuta. Daria nije ništa pitala. Rekao sam joj da ne mogu imati ništa s Anitom jer imam curu. Daria me zabezeknuto pogledala i zbunjena kao nikad iste sekunde pitala tko je ona. Rekao sam da se zove Amela i da ide u prvi ekonomske. Daria me pogledala i rekla „Ona mala, ima crnu kosu do ramena i pune usne, jelda?“ Rekao sam „Valjda.“ Daria mi je rekla neka je ne zezam. Pitao sam zašto me pita kako izgleda. Rekla mi je da pozna Amelu. Ostao sam zabezeknut i pitao otkud je zna. Pazite sad ovo: Amela je Dariina sestrična!! Isuse, mislio sam u sebi. Kao da nije bilo dosta šokantnih vijesti ovih dana! Vidio sam Amelu kako prilazi paviljonu. Ustao sam i rekao Darii da nisam znao da joj je sestrična. Daria je rekla neka ne brinem, da se ionako ne podnose. Krenuo sam zajedno s Dariom prema Ameli. Pozdravili smo se svo troje. Zagrlio sam Amelu koja je šokirano prihvatila zagrljaj. Daria joj je uputila mrski pogled, a Amela se pravila da to ne zamjećuje. Daria mi je rekla „Bok. Vidimo se.“ i otišla. Amela me pitala kako to da sam je zagrlio. Rekao sam da se ja sa svima tako grlim, što nije istina. Pitala me kud želim na kavu? Rekao sam da prepuštam njoj da odabere mjesto. Složila se s tim i krenuli smo nekud, ne znam kud. Konačno smo sitgli na neko mjesto. Nisam nikad prije tu bio. Sjeli smo za stol i kad je došla konobarica, Amela je kao iz topa odvalila „Dvije pive u kriglama!“ Ostao sam zatečen, ali nisam se žalio. Rekla mi je neka je pričekam, da se odmah vraća i ustala sa stolca. Vratila se za minutu i rekla mi da će mi rasturit guzicu u stolnom nogometu. Gledao sam je tako šokiran da bi mi da sam u crtiću oči ispale i držale se na federima. Kad sam se skulirao, rekao sam joj „Ma nećeš.“ i nasmijao joj se. Rekla je „Vidjet ćemo“ i popila prilično velik gutljaj pive iz krigle. Svakom sekundom sve me više iznenađivala. Otišli smo do stola za stolni nogomet i ona je ubacila žeton. Zabila mi je tri gola dok si rekao keks. Nisam vjerovao svojim očima. Ostao sam šokiran i zainatio se da je pobjedim u drugoj rundi, kako god dobro igrala. Prvu sam rundu izgubio. Zabio sam joj samo jedan gol i čak mi se činilo da mi popušta. Drugu rundu sam dobio. Zabila mi je dva gola i nije mi puštala. Rekla je „Ajmo još jednu rundu, odlučujuću.“ Složio sam se. Igrali smo i jedno deset minuta nitko nikome nije zabio gol. Konačno sam uspio zabiti gol. Ta je runda vjerovali ili ne, sve skupa trajala čak pola sata! Najduža runda stolnog nogometa ikad. Zabila mi je dva gola, ostale sam zabio ja i pobijedio. Bio sam znojan kao svinja. Ali sam pobijedio i bio sam sretan. Glupo, znam, ali takav sam. Popili smo pive do kraja. I taman kad sam htio platiti, konobarica mi je rekla da je sve već plaćeno. Pogledao sam Amelu mrkim pogledom. Samo se vragolasto nasmiješila i izašli smo. Sad je već bilo 10 sati. Vani je malko zahladilo i vidio sam da je Ameli hladno. Ogrnuo sam je svojom majicom s kapuljačom. Zahvalila mi je. Nisam ništa komentirao u vezi nje kao osobe ili večeri. Rekla mi je da joj je jako drago što me je upoznala i što sam pristao ići s njom na piće. Rekao sam da je i meni drago. Stigli smo do parka. Pitala me da li se žurim doma. Rekao sam da ne žurim, ali da ne smijem ostati još dugo. Sjeli smo na klupicu u parku. Pitala me da li znam da su ona i Daria u rodu. Rekao sam da znam, da mi je rekla Daria. Amela mi je rekla da se njih dvije ne vole od malena. Nisam pitao zašto, ali Amela je rekla da nema nekog posebnog razloga. Došlo je vrijeme da odemo kući. Već je bilo pola jedanaest, a oboje ujutro moramo u školu. Pitao sam je gdje stanuje. Rekla mi je da malo dalje od centra, prema gradskom stadionu. Pitao sam je želi li da je otpratim kući. Pogledala me i kao da su joj oči zasjale. Rekla je da ne moram, da je kasno i neka požurim u topli krevet. Iznenadila me s tim. Tad sam i sam sebe iznenadio kad sam rekao „Nije mi problem, hajde da te otpratim.“ Stigli smo do njene zgrade. Pitala me da li ćemo još koji put ovako izaći. Rekao sam da vjerojatno hoćemo. Gledao sam je i primjetio da ima prekrasne usne. Pune, naizgled sočne. Poželio sam je poljubiti. Ne znam zašto, ali poželio sam. Poljubili smo se. Dobro se ljubila, iako, samo s usnicama. Ali kakvim usnicama. Rekao sam joj neka uđe, da se ne smrzava bezveze. Rekla je da najradije nebi otišla, ali da mora. Dala mi je majicu natrag, pozdravila me i ušla u zgradu. Pozdravio sam je i obukao majicu. Krenuo sam kući. Slušao sam muziku. Opet Light My Fire. Kući sam stigao u 11 i 15. Majka me pitala gdje sam tako dugo, a i otac je izgledao kao da očekuje moj odgovor. Rekao sam da sam bio vani s Lukom. Nisu me više ništa pitali. Pokupio sam se u kupaonu, na brzinu se oprao i otišao u sobu. Pisao sam dnevnik jedno dvadeset minuta. Sve ono s Dariom, Anitom i Amelom poprilično me iscrpilo. Napisao sam čak tri strane. Vratio sam dnevnik u ladicu i navinuo sat na sedam ujutro. Zaspao sam vrlo brzo, bez obzira što je ovo bio jedan dug i naporan dan o kojem bi se dalo razmišljati još satima.
Dio 10. Ponedjeljak
Probudio sam se u sedam, kad je zazvonila budilica. Obukao sam se i bio sam nekako poletan. Jako čudno, moram vam reći jer inače nikad, ali baš nikad nisam poletan ujutro, pogotovo ne u sedam i pogotovo ne u ponedjeljak. Pogledam na mobitel u nadi da ću imati Amelinu poruku. Nema poruke. Odem do kupaone,popišam se, operem ruke, umijem se i operem zube. Očistim ih koncem. Ne da mi se nanositi kremu. Popravim kosu, ne češljam je. Odem u kuhinju i sa stola pokupim pare za gablec koje mi majka ponedjeljkom ostavlja. Zgrabim torbu iz sobe. Izađem iz kuće i idem prema školi. Kod kuće sam zaboravio mp3 tako da ne slušam muziku. Stignem do škole. Pred školom vidim društvo. Dođem do njih i pozdravim ih. Anita i Daria se okrenu i odu bez riječi. Luka i Domagoj me pitaju što sam napravio. Nisam ništa rekao. Odjednom do mene dotrči Amela. Kaže mi „Bok!“, poljubi me u obraz i odmagli u školu. Nabacio sam mutav smiješak. Dečki su me pitali tko mi je ta mala. Rekao sam „Sve u svoje vrijeme.“, pozdravio ih i otišao u razred. Pisao sam test iz zemljopisa zadnji sat. Dobro sam ga napisao, zadovoljan sam. Čitav dan nisam izlazio iz razreda. Bojao sam se da ne sretnem Anitu ili Dariu. Kad je završila nastava, pred školom je stajalo par grupica ljudi, kao i uvijek. Jedna grupica bila je i moje društvo. Došao sam do njih i pozdravio ih. Anita i Daria samo su šutjele. Luka i Domagoj pričali su o nekim igricama koje namjeravaju nabaviti. Par puta sam pitao što ima novo, ali nitko mi nije odgovorio. Samo sam se maknuo i krenuo kući bez pozdrava. Luka mi je viknuo da kamo idem, a ja sam viknuo da mi se ne da razgovarati sa sobom. Krenuo sam kući kad se iz jedne grupice iščupala Amela i došla do mene. Pitala me je li sve u redu. Rekao sam da ne shvaćam u čemu je problem i da se cure ljute na mene. Zagrlila me. Još uvijek smo bili pred školom, samo malo dalje. Društvo je gledalo u nas, vidio sam. Primio sam je za ruku i krenuo prema gradskom parku. Ispričao sam joj sve o tome kako se Anita zanima za mene. Ono za Dariu sam joj prešutio. Slušala me i suosjećala sa mnom. Opet smo se ljubili. Ovaj put poljubac je potrajao. Uživao sam u dodiru njenih usana. Ljubila se tako nježno, nježnije od ikoje cure koju sam ljubio prije nje. Potpuno bih se izgubio kad bi me poljubila.. Nakon samo jednog poljupca, mogla je sa mnom što god je htjela. Bilo je već tri sata i morao sam ići kući. Pozdravio sam je i otpratio do pola puta, a zatim sam i sam otišao doma. Kad sam stigao kući, majka je kuhala. Taman je došla s posla, a uvijek kad dođe odmah se primi ručka. Pitao sam je što kuha, a ona mi je odgovorila „Hranu.“ Taj odgovor mrzim više od ičega. Pokupio sam se u sobu gdje sam ostavio torbu. Upalio sam kompjutor, otišao na msn. Online su Daria i Anita. Sigurno me tračaju da se sve praši. Nije me pretjerano briga, iako još me malo drži ono s Dariom. Još mi tu i tamo prođe slika nje u ručniku pred očima. U tom je trenutku bila zbilja prekrasna. Prekrasna! No dobro, dosta o njoj. Mama je došla u sobu i rekla mi da je ručak na stolu. U kupaoni sam oprao ruke i došao sam za stol. Stigao je otac. Pozdravio nas je, a mi smo mu odzdravili. Sestra se dogegala iz sobe. Majka je skuhala rižu i ispohala piletinu. Za salatu smo imali ciklu. Volim ciklu, mogao bih je samu jesti. Sestra je nešto loše volje, izgleda umorno. Majka je pita da li je dobro. Ona odgovori da je umorna jer uči već satima. Jeo sam negdje petnaest minuta i prvi sam se najeo. Složio sam si cedevitu i odnio čašu u sobu. Sjeo sam za kompjutor kad mi je zazvonio mobitel. Poruka. Piše mi Amela. U poruci mi daje svoj msn. Dodam je na msn. Dopisujemo se. U jednom trenutku, napiše mi da nije mislila da ćemo ikad biti zajedno. Ja joj odgovorim da nisam ni ja mislio da ćemo biti zajedno. Na to me ona pita „A zajedno smo?“ Kako me dobila na trik, pomislio sam. Napisao sam joj da još nismo, ali da možemo biti, ako ona to želi. Ona mi je rekla da to želi više od ičega, ali da se boji da se ne ispriječi između mene i frendova, u ovom slučaju frendica. Nad tom sam njenom porukom sjedio i razmišljao jedno poduže vrijeme. Nakon nekog vremena, mislim čak punih sedam,osam minuta, napisao sam joj da me nije briga za njih i da bi trebale biti sretne zbog mene ako su mi prave frendice. Nakon toga, Amela i ja smo prohodali. Bio sam sretan, ne kao kad sam skakutao po sobi zbog sastanka s Dariom, ali ipak sretan. Dogovorio sam se s Amelom da se nađemo popodne, prije nego ću ići u teretanu. Otišao sam off. Bilo je pola 5. Vježbao sam matematiku jedno sat vremena, a onda sam se odlučio umiti, oprati zube i spremiti za susret s Amelom. Otišao sam od kuće u 6. Našao sam se s Amelom u 6 i 10 u centru. Zagrlio sam je i stisnuo k sebi. Na licu mi je osvanuo osmijeh. I njoj. Lijepa je kad se smije. Šetali smo gradom i pitala me koliko vremena imamo. Rekao sam joj da bih inače već bio u teretani, ali da danas mogu ići tek u pola osam. Pogledala me čeznutljivo i konstatirala da imamo samo sat vremena. Slegnuo sam ramenima, kao pravo muško. Pitala me ima li neko posebno mjesto kud bih želio ići. Zamalo sam odvalio „Tvoj krevet.“ Kreten. Na kraju sam samo rekao „Siguran sam da znaš neki mračni kutak, pa me vodi tamo.“ Samo se nasmijala i krenula, držeći me za ruku. Završili smo u dvorištu neke zgrade, koje je zbilja bilo mračno i pusto. Sjeli smo na klupu. Sjela mi je u krilo. Bila je tako lagana, nisam ni osjetio da sjedi na meni. Ljubila me, stalno me ljubila. Nisam se bunio; uzvraćao sam. Lizao sam je po vratu. Drhtala je. Nismo progovorili već pola sata. Što se mene tiče, bolje nije moglo. Ali tu sam se prevario. Lagano me grebla noktima po leđima. Sav sam se naježio. Bilo mi je tako vruće da sam mislio da ću se početi znojiti kao lud. Znao sam da je već prošlo vrijeme za moj odlazak u teretanu, ali nisam se želio maknuti od nje. Sad je ona mene lizala po vratu. Inače nisam osjetljiv na to, možeš me ljubakati do sutra, ali ona... Način na koji je ona to radila skroz me trgnuo. Drhturio sam kao kakav klinac. Nije da sam odrastao, ali ipak. Uzela je moju ruku u svoju i stavila je sebi pod majicu. Istovremeno sam bio šokiran i zadovoljan. Nije nosila grudnjak. Bio sam oduševljen time. Barem u tom trenutku. Dirao sam je ispod majice, dok su njene ruke klizile niz moja prsa. Otkopčavala mi je hlače, a ja sam mislio da ću eksplodirati. Rekao sam „Nemoj.“ Ona me pogledala s nevjericom i rekla „U redu.“ Zakopčala me. Nastavili smo se ljubiti. Očekivao sam da će se rasfunjiti i pobjeći doma, ali nije to napravila. Zvonio mi je mobitel, nisam se obazirao, a ni ona nije obraćala pažnju na to. Mobitel je dugo zvonio pa sam tresnuo po džepu ne bih li ga ugasio. Prestao je zvoniti. Odnekud sam čuo Lukin glas kako mi psuje mater. Nisam ga ugasio, nego sam se javio. Amela i ja smo prasnuli u smijeh istovremeno se ljubeći. Morali smo prekinuti poljubac i ja sam se javio na mobitel. Pitao me Luka koji se kurac ne javljam i zašto se ove dvije funje na mene. Rekao sam mu da ćemo pričati kasnije na msn-u, kad dođem doma. Složio se sa mnom i pozdravio me. Bilo je pola devet. Ugasio sam mobitel. Amela mi se požalila kako joj je onaj tko me zvao pokvario raspoloženje. Rekao sam joj da ću joj ga ja brzo popraviti i opet sam je poljubio. Uzvraćala je. Oh, kako je uzvraćala. Opet je klizila rukama mojim trbuhom... Prolazili su me trnci i zamalo sam je zamolio da me iste sekunde opet otkopča i radi mi što god poželi. Kao da je čitala moje misli. Opet me pokušala otkopčati. Ovaj sam je put pustio. Zavukla je ruku u moje hlače i počela je micati. Skroz sam poludio i maknuo joj ruku. Pogledao sam je i rekao joj, još uvijek držeći njenu ruku u svojoj „Ne radi mi to, ako to ne namjeravaš dovršiti.“ Pogledala me i zlobno se nasmiješila. Rekla mi je da ona nikad ne ostavlja posao nedovršen. Tad sam se zakopčao i rekao da je bilo dosta za danas. Opet me gledala u nevjerici i opet je rekla „U redu.“ Rekao sam joj da moram ići kući. I ona je rekla da je već vrijeme da i ona ode. Poljubili smo se, digli s klupe i krenuli prema centru držeći se za ruke. Kad smo prolazili pored kina, ljudi su izlazili van, taman je završio film izgleda. Iz kina su izašle Anita i njena sestra. Anita nas je pogledala s toliko mržnje da to ne možete ni zamisliti. Rekao sam joj „Bok.“, ali nije mi odzdravila. Tko joj je kriv, ne znam što bih sad ja trebao. Otpratio sam Amelu do zgrade. Ispred zgrade sam je poljubio. Pokušao sam ubaciti jezik u poljubac, ali ništa od toga, nije prihvatila igru, uzima, ali ne daje. Šteta, mislio sam u sebi. Pozdravio sam je i ona je ušla u zgradu. Vratila se van da me još jednom zagrli. Snažno me zagrlila, a ja sam uzvratio na isti način. Otišla je. Krenuo sam kući. Stavio sam slušalice na uši i slušao Nirvanu, The Man Who Sold The World. Kući sam stigao oko pola deset. Zaputio sam se u kupaonu. Skinuo sam se u sekundi. Tuširao sam se nekih 15 minuta. Usput sam obavio i khm khm posao. Nisam se mogao smiriti ni na koji drugi način nakon onog s Amelom... Oprao sam zube i odmjerio se u ogledalu. Sam sebe sam grdio što nisam bio u teretani danas. Otišao sam u sobu. Upalim kompjutor, odem na msn. Luka me napadne prije nego sam shvatio da sam se već priključio na msn. Vidim, svi su online. Luka me moli da mu objasnim tko je ona mala i zašto Daria i Anita ne pričaju sa mnom. Kažem mu da mi je ono cura, da Anita hoće biti sa mnom i da joj je Daria namjeravala srediti sa mnom. Na kraju kažem kako je Amela super cura i da su ona i Daria inače sestrične. Luka mi pošalje smajla koji se drži za glavu i vrišti. Ja mu napišem „Upravo tako.“ U razgovor pozovem Anitu. Ona odbije priključiti se. Pozovem Dariu, Daria se uključi. Pitam je zašto se ona ljuti, za Anitu kažem da shvaćam, ali za nju ne. Kaže mi kako ne želi izdati Anitu. Odmah mi sve bude jasno. Ženski kodeks. Ona nam poželi laku noć i ode off. Luka me ispituje o Ameli. Ne znam što da mu kažem. Sve detalje od danas zadržim za sebe. Kažem mu samo da je super cura i da igra stolni nogomet puno bolje od njega. On pošizi i pošalje me u kurac. Poželi mi laku noć s noćnim morama i ode off. Pošaljem poruku Ameli. Napišem joj „Ej mala, ja idem spavati, pa reko da ti poželim laku noć. Pusa i vidimo se sutra. Noć“ Ona mi odgovori „Laku noć, pusa.“ Odem off i ugasim kompjutor. Legnem u krevet, već je dosta kasno. Uzmem dnevnik u ruke i napišem pola strane, samo o Ameli. Napisao sam kako mi je bilo s njom i zašto sam je zaustavio. Hoćete znati? Neću vam reći. Ne još. Ugasim svijetlo, navinem budilicu i odem na spavanac. Brzo zaspim.
|
